Dok čekamo kišu

Oni tonovi kasnog popodnevnog prolećnog sunca, dok je sve još moguće a realno ništa nije, dok se ispija čaj i još jedan dan klizi svom završetku, razmišljam o insektima. 😊

Primetila sam da mi je kuća puna pčela, osa, mušica, nekih malih čudnih bubica, paukova i njihovih mreža, nema mrava (još), ima mačaka, u dvorištu. 😊 Ne sećam se da je i jedne godine pre bilo toliko insekata oko nas. Možda ima veze s time da nam je bašta koja je ušla u 3. godinu ozbiljno napredovala.

Pre više od 3 proleća posadili smo tujice. Godinu posle toga je landscaping dobio svoj konačni, današnji izgled: džungla četinara i drugog rastinja, mnogo zelenila, nekoliko ozbiljnih drveta (ginko, breza, japanski javor), pomalo cveća. Mnogo je to dana i meseci. Mnogo truda i ljubavi koji su uloženi u to da se izolujemo od komšija, dampujemo zvuke ulice, proizvedemo više kiseonika, negujemo baštu koja jednom posadjena, daje svoje zelenilo na dar svake godine iznova.

Pre nas u ovoj bašti sadili su voćke. Bili su pametniji. Bilo je trešanja, višanja, kajsija. Još je preostala jedna stara kajsija koja u dobrim godinama radja, a svake godine daje hlad. Ne smem da predložim da dovedemo nekog ko se razume u voćke da je dotera, podseče i slično, jer ne smem komšije dovoditi na pomisao da je potpuno iseku i iskorene. Baš to se desilo prošlog leta u komšiluku, ljudi su posekli veliku staru trešnju koja je bila zdrava, radjala i davala hladovinu. Ti ljudi više nisu zajedno.

Ima nešto u drveću i vezi koju uspostavljamo s njima. Više o ovome sam pisala u nekoliko navrata ali možda je u ovom tekstu to ipak najiskrenije. (love) 

taj momenat

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *