Dok subota protiče u laganom ritmu avgustovske vreline, vest koja se naslućivala od četvrtka konačno stiže. Nimsdai Purja, najpoznatiji svetski alpinista je poginuo sa grupom od devet drugih penjača na pakistanskom Karakorum masivu Broad Peak. Samo nedelju dana pre njih na Elbrusu, najvišem evropskom vrhu, u Rusiji, stradalo je 5 iskusnih alpinista iz Bosne i Hercegovine. A u junu je na Prokletijama stradala devojka od 27 godina na visini iznad 2000 metara.
Možda ste gledali dokumentarac ili čitali bestseller „14 vrhova – Ništa nije nemoguće” od Nimsa. On je za 6 meseci i 6 dana uspeo da osvoji 14 vrhova iznad 8000 metara u kineskim, pakistanskim i nepalskim Himalajima i postavi novi svetski rekord. Ukupno je osvojio 56 vrhova preko 8000 metara, pola od njih bez dodatnog kiseonika. Važio je za najspremnijeg, najiskusnijeg i najboljeg visokogorskog vodiča. On i ekipa nisu imali sreće u četvrtak, prekrila ih je lavina.
Pitanje koje je na pameti skoro svima nama koji iz daleka gledamo i slušamo ove vesti je: Šta im je to trebalo? Čemu penjanje tako visokih planina gde je smrt na dohvat ruke, baš kao i zvezde?
Odgovor može da razume samo onaj ko se bavi ovim izazovnim sportom. Glupo je da pričam o ovome jer je moj rekord 5500 metara uspon Kalapathar, 200 m iznad baznog kampa za Everest. Nisam merodavna, iako su moji napori bili ozbiljni, ne znam šta znači kad kreneš još više, u susret „zoni smrti“.
Ali sad ću da vam ispiričam kako izgleda uspon na 5500m na Himalajima.
Dostići tu visinu znači da ste desetak dana na putu, pešačite svakog dana satima, imate bar dva aklimatizaciona momenta tokom uspona, to znači da 2 noći spavate na istoj visini a preko dana penjete više od mesta na kome noćite. Količina kiseonika koje telo može da iskoristi je samo 50% na visini od 5000m. Količina vode koju bi trebalo da pijete na toj visini je 5 litara dnevno što je skoro nemoguće. Ruke, šake i noge već ozbiljno otiču jer telo zadržava vodu. Kod loše aklimatizacije vid se zamagljuje i kao da vam se ljulja u glavi i spava. Kod onih koji imaju predispoziciju za visinsku bolest ona se već javila, mnogo niže. Na 5000m, pored mene na stazi jedna Engleskinja je pljuvala krv, greška vodiča.
Uslovi u kojima planinari borave na Himalajima su skromni. Lodževi se greju samo dva sata dnevno, uveče tokom večere, sobe imaju pleksliglas prozore i zidove od šperploče i u njima se ne greje.
Iznad 3000 m čula mirisa i ukusa se menjaju, tj nestaju. Što i nije loše jer posle celog dana pešačenja treba da spavaš u sobi s cimer(k)om. Kupaš se jednom (ili nijednom) nedeljno.
Rastinje, zelenilo, četinari, žbunovi bršljena, šume oleandera, nestaju na 4000m. Posle toga je pustoš kao u nekoj sceni s Marsa, mnogo kamena i prašine. Snega u sezoni kad se penje nema do visina od oko 6000 m, ima leda po glečerima koji kao smrznute reke silaze s najviših vrhova.
Noge težaju, dah postaje mnogo kraći, gubi se apetit, loše se spava. I to sve ako imate sreće, bolju kondicuju, dobro srce i odlična pluća. To kako će vaše telo reagovati na visinu ni jedan lekar ne može sa sigurnošću da kaže unapred. Iznad 5500 metara počinju novi uslovi i novi izazovi ako ste preživeli ove.
Pa čemu sve to?
Kad pobedite sebe u prva dva dana jasno je da staza kojom idete ima samo jedan smer, onaj na gore. Tokom celog uspona svuda okolo su planine koje niko ne penje, često masivi od preko 5000 i 6000 metara. Prolaziti stazama oivičenim ovim grdosijama je nešto što ne mogu da opišem i nešto što ni jedan fotoaparat ne može da dočara. Osećaj je da je sve ogromno, daleko, veliko i da su ljudi mrvice. Vreme se meri visinskom razlikom, ne predjenim kilometrima. Nebo je bliže, normalno, a zvezde po vedrim noćima, na dohvat ruke. Vazduh je proziran, nebo potpuno plavo u novembru. I ako se desi (a to nije zagarantovano) da ste bliži Bogu, svakako ste dalje od ljudi. Jer u tim zabačenim visokim gorama žive uglavnom samo oni koji opslužuju nas koji se penjemo.
I onda postoji taj jedan momenat kad si na najvišoj tački (koja je za svakog penjača individualna, iako je cilj zajednički), sublimacija celog puta i očekivanja, kad za nas, obične pešake postaje jasno da od tog momenta život može da ide samo u jednom pravcu – nizbrdo. Sva ta iskustva, saznanja, preispitivanja, utisci, jer čovek tad ima vremena da bude sam sa svojim mislima, dovode do toga da misliš da znaš šta ti je najvažnije u životu. Vrhovi imaju tu karakteristiku da je iza njih ništa, praznina, bezdan i to mnogi planinari zovu slobodom.
Zato se ide u planine, penje, traži nešto što se medju svetom ne može naći, čovek pobedjuje sebe, gleda u zvezde i bude deo istinskog tima, zna kome pripada. Jer takvih timova kao na planinskim ekspedicijama i trekovima nema ni tamo gde se o timovima najviše priča. Pa se tako na planini često u timovima i gine. Tako je otišao Nims sa dva svoja najvernija penjača. Njihova tela će biti evakuisana, ali tela stotine drugih nikad neće. Može se slobodno reći da ono što se desi na Himalajima, tamo i ostaje.
Ama Dablam 6800m
