Pre dve nedelje sam obilazila Taru munjevitom brzinom. U toku jednog dana sam od Mokre Gore preko Zaovinskog jezera stigla do Kaludjerskih bara, i prevezla skoro 200km. Sa AM sam bila u potrazi za vikendicom. Uspele smo tog dana da vidimo 4 kućice a sutradan još 2. AM traži kuću za leto, negde gde bi mogla da provodi 4-5 meseci godišnje. Nešto što je potpuno sredjeno i odmah useljivo.
Ne treba da vam pričam šta smo sve videle. Od precenjenih s malo placa, do onih u kojima treba sve da se radi. Ponuda je velika i nekvalitetna. O gradnji u Nacionalnom parku da i ne govorim.
Dok smo putovale okolo, pravile pauze, pile kafu i udisale najdivniji vazduh na svetu, na sve strane smo bile svedoci popadalog drveća, onog koje nije izdržalo zimu.
Od jutros se javio @taranationalparksrb na Instagramu i objasnio nam šta se ovo dešava sa šumom.
“Ovo je najnormalnija situacija naročito za lokalitet na kome je fotografija napravljena. Ovde je u pitanju tresetište, meko i rastresito zemljište, a četinari imaju plitko i široko korenje. Kada drvo dostigne određenu visinu nema podršku i dolazi do pada. To je naročito izraženo u periodima kada se otapa sneg i kada je zemljište dodatno natopljeno vodom. Naravno, svaki jači vetar dodatno „pomaže“ ovu situaciju. Ovo je deo rezervata „Crveni potok“ i sva stabla koja padnu ostaju tu i ne diraju se.
Pored ovoga u nekim delovima parka smo imali problem sa olujnim vetrovima i polomljeno je ili izvaljeno dosta stabala, pa su u toku sanacione seče.”
Jasan i brz odgovor. Volimo Taru i brinemo o njoj onako kako nismo brinuli o Zlatiboru. (love)