Dorćol

Ponovo otkrivam čari onog najstarijeg dela Dorćola, ulice, ulazi, raspadnute kućice i drvene šupe. Vratila sam se posle mnogo godina i plivam u bazenima najmodernijeg od svih sportskih centara.

Dorćol je ipak drugačiji danas od onog od pre 40 godina. Normalno.

Šupe i ruševine su još uglavnom tu ali ulicama se protežu nove, manje blatnjave a bolje osvetljene zgrade. Za stanare Dorćola se to takodje može reći. Njega su naselile neke nove generacije nekih ljudi iz Bosne, Amerike, sa kruzera, sa privremenog rada u nekoj evropskoj zemlji. Tako su nas, Cigane i Jevreje upotpunili svi drugi osim, možda Crnogoraca jer oni su ipak na Vračaru.

Ti novopridošli ljudi nisu domaćini. Oni su tu nekako slučajno i nadamo se u prolazu. Misle da je dovoljno da svoje nove stambene jedinice (jer tako se domovi danas zovu) održavaju iznutra ali ne i spolja. Već neko vreme pokušavam da objasnim da smo srećni jer u dvorištu zgrade imamo mali park; nekoliko kupastih javora, odlično prilagodjen bambus, loš travnjak (kao i svuda u Beogradu) i lep mobilijar. I da je i to deo kulture života u gradu, da se privatne zelene površine moraju negovati jer beton više nije dovoljan. Čovek bi rekao da se to u poodmaklom 21. veku podrazumeva. Ali bogati novopridošli svet to ne želi da čuje jer je održavanje skupo, njihov balkon ne gleda na dvorište a i ne vole jasnu komunikaciju. Ne vole da ih malo-malo neko podseća na to koliko je svet mnogo veći od onog koji su oni stvorili. Tako da sad u zimskom periodu sama održavam još jedno dvorište, koliko mogu.

PS. Ova priča je dobila svoj epilog, vidi ovde. 🙂

povezani bambusi da ih Košava i sneg ne polome