Ustvari 3 muzeja, 4 postavke u 5 sati, jer umetnosti nikad dovoljno u životu.
Spremim se za muzejski maraton jer u Beogradu se dešavaju super interesantne stvari a nisam uvek u gradu.
U Sabornoj crkvi pogledam prvu ikad otvorenu izložbu is patrijaršijske riznice. Vidim venčane krune naših vladara, putire, filigranske krstove i biblije u srebru. I lepo je. Ali mi se izložba u SANU više dopadne. „Oslikavanje hrama knjige“ je postavka iz fundusa likovne umetnosti Narodne biblioteke Srbije. A pošto sam upravo završila dve Pištalove knjige (direktor biblioteke) u cugu, onda udjem da pogledam ovo srpsko moderno slikarstvo. I ne znam šta mi se više dopada. Možda ipak Portret Miloša Crnjanskog koji je napravio Sava Šumanović posle Velikog rata. I nije to onaj slikar Šida s groždjem i lepoticama, nego neko sasvim drugi. Nadamo se i verujemo da je Pištalo taj koji će biblioteku uspeti da vrati na Kosančićev venac i pitamo, kao gradjani, kako možemo da mu pomognemo u toj nameri.
A onda popodne, pred sumrak, završim u Narodnom muzeju na poslednjem danu izložbi iz Ermitaža. I „Carski porcelan“ je OK jer je premalo luksuza u mračnim novembarskim danima u Beogradu, ali „Nevidljiva umetnost“ je bolja. Ona ruši pravilo da se eksponati ne smeju dodirivati. Ovi eksponati baš treba da se opipavaju, ne samo zato što je izložba namenjena slepim i slabovidim već zato što su mekani reljefi tadžikistanske pustinje toliko primamljivi da ih morate opipati rukom. Prizori su magični, priče interesantne i postavka je odlična za decu.
Ljudi se moraju poterati u muzeje, odvojiti od telefona i svakodnevnog besmisla; treba im ponudit alternativu u životu kroz umetnost. Jer „stvarnost nije dovoljna“, da citiram jednu našu poznatu ličnost. 😊
