Čistim i rasklanjam na placu. Sklanjam creva od navodnjavanja, sklanjam useve koji su preostali, ubirem i zadnje plodove. Kući nosim gajbicu prepunu crvenog luka koji se sklonio u visokoj travi i preživeo žegu, poslednje tikvice, mnoštvo malih bundeva, peršun, blitvu i zelje. Iznenadim se toliko bogatim „ulovom“ u oktobru. Stoja mi kaže da je bilo suvo (opet!) i blago vreme, bez mraza. Još po neka mahuna pasulja visi sa vreža, klipovi kukuruz do pola iskljucani ali zreli. Plodove skupljam a žitne ostatke velikim delom ostavljam na zemlji. Odlučila sam da je ove godine ne „doterujem“ nego da ostavim što je moguće više zelenog i suvog rastinja na tlu, da bih ga pokrila. Ima tu opalog i trulog paradajza, semena blitve, velikog korenja od tikvica, sena.
Od stabljika suncokreta pravim gredicu. Isprepletem dugačke motke, u njih stavljam razno suvo granje koje sam posekla od mirodjije i korijandera, suve trave i grane kukuruza s listovima. Onda bacim šaku suvog organskog djubriva koje sam kupila u Grčkoj i posadim lukovice narcisa. Zavučem ih u rupice izmedju šiblja i kukuruza i zalijem. A onda ih prekrijem sa još jednim slojem žitnih ostataka i trave. Na ovaj način sam napravila svoju prvu prirodnu, razgradivu gredicu iz koje se nadam da ću na proleće imati narcise. Ovo je takodje i moj prvi primer no-dig uzgoja. Kad gledate sa strane čini vam se kao gnezdo za velike ptice. 😊
Na povratku kući svratim kod Srete po buraniju (koja je fantastična) i jednu glavicu kupusa Golubanca (koji nije još zreo) i dok me vodi po svojoj velikoj i bogatoj bašti, žali se: „Nema ko da radi, nema ko da jede.“ Na kraju me pita: „Hoćeš jednu žutu, da se oljutiš?“.
Hoću, naravno!
