Igrom slučaja pre neki dan sam bila bez čvrste hrane oko 43 sata. Pila sam vodu, čajeve i sokove, ali nisam uzimala ništa od druge hrane. Bila sam busy, vreme mi je brzo prolazilo, bilo je i dva spavanja u tom periodu, nisam primetila, nisam bila gladna čak ni onda kad sam konačno sebe naterala da pojedem kompot. Osećala sam se dobro. Ne zagovaram gladovanje, ali je dobro da poznajem svoj organizam.
Poslednjih meseci sam shvatila da moram da jedem manje a kvalitetnije, da budem izbirljivija i odlučnija da kažem ne i tom jednom fantastičnom parčetu torte. Hrana oko nas nije najboljeg kvaliteta. Ako ne gajite sami, onda ste prepušteni ponudi kojoj ne možete da verujete. Ako ste srećni, imate svog dobavljača, malog proizvodjača za koga još niko ne zna.
Kupim trešnje na pijaci u subotu i kad uzmem prvu ne mogu da verujem da je tvrda (isuviše) i kisela a spolja izgleda odlično. Stomak me zaboli od nezrelosti i bacim i njih i one lepe jagode koje su isto loše. I odlučim da ovog proleća kupujem od ljudi za koje znam da će imati kasni ali svoj rod, znam da prskaju ali znam da je karenca prošla kad mi dostave paketić na kuću.
Moj fokus se poslednjih meseci prebacio s njive na hranu. Možda ćemo bolje pomoći očuvanju zemljišta, zaštititi stare sorte, sprečiti korišćenje pesticida i zabranitit uvoz neproverenih proizvoda ako pričamo o hrani koju jedemo. Jer to ljudi razumeju.
berba 2019. 🙂
