Pratim pripreme za evropske izbore kroz politiku poljoprivrede. Pratim političke partije i koalicije koje imaju manje više zelene agende. Dosta je bilo reči o tim agendama. U Srbiji se ta kombinacija skoro uvek koristi u negativnom značenju. „Zelena agenda“ ima loš imidž i na Zapadu. Poverenje je najskuplja reč u ovom trenutku. A mnogi se baš i ne bore za poverenje svojih „podanika“.
Srbija se koprca u svim aspektima pridruživanja EU pa i u pogledu poljoprivrede. Ponekad preuzme neki pametan zakon a ponekad pogrešno kopira restriktivan. Najgore što radi je primenjivanje propisa i zakona od momenta njihovog donošenja. Danas izadje u Glasniku i skoro odmah počne primena. Nemaju ljudi kad da se prilagode, predju na nov način, pa onda plaćaju kazne i kamate.
Razmišljam, ako se sanira deponija u Užicu, ako uspemo da očistimo zemlju i reke od zagadjenja, prodje neko vreme pa ljudi iz Lunovog sela kod Požege počnu ponovo da gaje svoje povrće i donose ga na pijacu, ako se sve to ispodešava, možda u procesu naučimo neke lekcije. A možda ipak treba da nam dodje Evropa da nam pokaže kako sistem može da funkcioniše i da malo zavrne šije, nauči ih odgovornosti, smanji korupciju, dovede na vlast sive, bezlične birokrate koji rade svoj posao. Ti sivi miševi u nekoj briselskoj rupi grickaju svoje papiriće, prevrću svoje knjige, smišljaju i izmišljaju.
Ali i pored tolikog dumanja, Evropa se nije dobro pokazala po restrikciji upotrebe pesticida, glifosata, nije zabranila GMO hranu, i svoje poljoprivredne novce daje velikim proizvodjačima. Male pokušava da neutralizuje, prekvalifikuje, zatvori. Pa kvalitetna hrana sve više postaje dostupna samo bogatima na Zapadu. Da li će i Srbija u tom pravcu, ostaje da se vidi, verovatno još za našeg života.
Kad ne razmišljam o izborima i Evropi 😊, gledam u nebo celo popodne. Gledam kako oblaci iznad mog prozora formiraju pufnaste životinjice, ljudske obrise i bajkovite elemente. Razvedrilo se pred sam sumrak i sunce se lepi za okolne zgrade.
