Najsladja je jabuka ona koja se pojede na vrhu osvojenog brega ili planine.
Nisam veliki ljubitelj jabuka jer me previše zasite, ali ih jedem. Kad nema ništa drugo.
Dok sa Jelenom penjem brda zapadne Srbije i 24 sata joj objašnjavam zemlju, ljude, običaje, razmišljam o jabukama, o bagremu koji je ove godine bolji nego prošle, o tome da će ipak biti meda, o njivi na kojoj su se neka drveta osušila, i razmišljam o još po nečemu. Mnogo se ne umaram, uglavnom sam opuštena, jer posle 3 godine sam konačno ušla u „srpski ritam“. Mnogo su, bre, ljudi ovde opušteni! 
To objašnjavam i Jeleni. Jelena Cveta (jedna devojčica, a dva imena, drugo po babi, neobično i starinsko, a pošto se na Cveti vozimo okolo, zalijemo i babu i ime ) je dete naših migranata. Druga generacija na Zapadu. U Srbiju je došla da uči srpski. Ide joj dobro. Sve je interesuje i zahvalna je.
To razlikuje decu sa Zapada od ovdašnje lokalne. Naši misle da se davanje podrazumeva. Pričam prijateljima da sve to može i drugačije ali proces promene je mnogo težak. Cela generacija je postala problem za svoje roditelje, okolinu a i za državu. Da otvorimo oči, budemo iskreni i priznamo da nismo odradili dobar posao u poslednjih 20tak godina? Da su nam deca čudna, blago rečeno? Da ih nosimo na ledjima dok ne umremo, da su brutalni do neverovanja i da su otudjeni 100%?
Možda su neka deca na Zapadu isto takva, ali Jelena to nije. Penje se i ne žali, pešači i ne kuka, ne traži da jede, misli da sama treba da se pobrine za sebe a i za mene. Kopa, plevi i pita jel ima još. Plaća svoje račune. Pazi da ne ostane dužna. Brižna je, i u svojim emocijama iskrena. Takva je i na rečima. Dobra je promena.
