Znači ostao si sam. Čak i ako te žena do sad nije napustila, svakako nema ko u selu da ti pomogne. Moraš dalje, i moraš sam. Prvo osmotriš položaj svoje parcele, gde izlazi a gde zalazi sunce, na koju stranu sveta je okrenuta. A onda odlučiš šta ćeš da posadiš na svojoj zemlji. Ta odluka je jednostavna i često već unapred donešena. Bilo bi dobro da ne sadiš tropske biljke u srpsku zemlju jer iako se klima promenila i kod nas, banane još uvek ne uspevaju na Tari.
Možeš zemlju da oreš sever-jug ili istok zapad, ali sadiš uvek u pravcu kretanja sunca, ne popreko. Zasade planiraš i grupišeš tako da ne zakanjaju jedan drugog.
Ako nemaš veliku mašineriju, traktore i slično, a i motika ti je teška, onda u selu nabaviš seno ili slamu. Kupiš to kod prvog seljaka na koga naidješ. Razastreš seno u lejama (prema kretanju sunca) i debelo postaviš u više slojeva (15 cm). Ogradiš leje nekim kamenjem koje nadješ na placu. Mogu cigle, može granje i drveni štapovi. Tu sadiš. To se zove perma kultura. (love)
Semenski materijal kupuješ kod proverenih proizvodjača. Poljoprivredne apoteke to nisu. Znači moraš da se raspitaš, malo istražiš, okreneš par telefona.
Seme poseješ kad je zemlja toliko topla da po njoj možeš da ideš bos; dodaš stajsko djubrivo. I onda čekaš. (love)
U svemu što si do tog momenta radio, istaživao i nadao se, leži tvoja regeneracija. Videćeš da posle svega brže, bolje i razumnije posmatraš svet, jer ovo je prvi korak do sopstvenog resetovanja.
O zemlji, prehranjivanju i plodovima, više u nastavcima. 😊
