Kad stigneš na svoje „nasledstvo“, ako nije neko loše vreme, sneg do kolena ili 40 stepeni na suncu, izuješ cipele i čarape i bos prošetaš svojim placem. Ovo je preduslov svakoj regenerativnoj poljoprivredi. Jer ona počinje u saznanju i duboko u ličnosti koja se veže za zemlju. Često hodam bosa po placu, iako mi trava nije naklonjena, oštra je i bocka, ali volim uzemljenje i iz zemlje crpim energiju na različite načine.
Onda prostreš ćebe, i ti i žena posedate. Otvoriš konzervu hladnog piva, ako si se setio da poneseš, i ne radiš apsolutno ništa, samo ćutiš i osmatraš. I dišeš, naravno. 😊
Ako je i žena sklona zajedničkom ćutanju, prepoznaće trenutak i neće još uvek izlaziti s predlozima za regeneraciju. 😊 (Posle kad dodjete kući, to je druga priča 😊.) Decu treba pustiti da sama istražuju mesto gde se nalazite, lutaju, trče, gube se u šumi i šumarcima, piju vodu s izvora pored. To parče zemlje je ustvari podjednako važno za tebe kao i deca. To u tom trenutku još ne znaš.
Pošto ništa ne znaš ni o zemljoradnji, gradsko si dete, probaš da nadješ prvog komšiju i nadaš se da je živ i pokretan.
Ako su svi ovi uslovi ispunjeni, ti nemaš više čega da se bojiš i pred tobom se otvara svet neslućenih mogućnosti.
A ako uslovi nisu ispunjeni, o tome pišem u Održivost #3 blogu. 😊
