O održivosti nije lako pisati. Pre nego što čovek može da se bavi održivim sistemima, sam mora da bude otporan i održiv.
Održivost počinje od otpornosti, samo vam to niko ne kaže. O otpornosti sam pisala u nekoliko navrata i ne bih da se sad vraćam na tu temu. (vidi ovde)
Shvatila sam da sve što sam poslednje 2 godina uradila na Motici, u lokalnoj banci semena, s ljudima koji su pomagali, s vremenom koje sam uložila u posao, i sve o čemu sam pisala, može da se podvede pod: održivost.
Nisam počela Motiku s tom idejom. Motiku sam počela s idejom revitalizacije nečeg što smo nasledili. Svedočila sam mnogim dogadjajima i ljudima koji su svoja nasledstva zanemarivali. To je kao neka loša karma. 😊 Kad zaboraviš ko su ti bili baba i deda, ujak, stric, neka neudata tetka, koji su imali da ti ostave (samo) njivu, to je onda loša karma.
Prvi korak u održivosti je da se setiš svojih predaka. Možda ne znaš ko su bili, kakve ličnosti, nikad nisi video njihovu fotografiju, ali si čuo za čiču Avrama koji je bio nepismen a inteligentan, za baba Desu s majčine strane i deda Tisu s očeve. Njihove zaostavštine, bez obzira koliko nevažne u tvom sadašnjem sistemu vrednosti, treba poštovati.
Sledeći korak je da odeš da vidiš gde ti se zemlja (koju si nasledio) nalazi. Potrpaš ženu i decu u kola i kreneš. Možda ti se (a možda i ženi) svidi položaj, pogled, tišina i samoća i odlučiš da nešto radiš sa zemljom (pre nego što je prodaš 😊), tad nastupa sledeći korak koji opisujem u blogu Održivost #2. 😊
So much depends… by Matthew Wong, 2017
