Napuštala sam belosvetske gradove u cik zore. Ono kad se nebo lagano sprema za svitanje ali ulična rasveta još gori i svetla praznog grada blješte. Odlazak rano izjutra je mnogo teži od rastanaka koji se dešavaju u sumrak. Nije to samo zbog praznine u želudcu već zbog opšteg osećaja samoće u trenutku kad nešto tek treba da se rodi.
Najbolji su taksisti oni koji ne pitaju kuda ideš i odakle dolaziš. Oni rani to nikada ne rade, jer jutro još nije počelo i dan je neizvestan.
Ljudi koji nikad ne prestaju da putuju znaju da proces odlazaka i dolazaka vremenom ne postaje lakši. Gradovi se smenjuju, rutina prevladava ali praznina u stomaku ostaje. Ostaje i blaga strepnja.
Imam prijateljicu koja je čuvena po izreci: „Idi na bolovanje, da dodješ sebe“; i još kaže: „Nemoj da si dugo odsutna, gubi se osećaj“. Ona misli na osećaj doma. Kad si mnogo na putu, izgubiš osećaj u čijem krevetu se budiš, pričinjavaju ti se poznate slike na zidovima kojih zapravo nema, i u snu ne možeš da nadješ vrata da izadješ. Kad ti se to desi, znaš da ne znaš gde je tačno taj dom.
Good morning, magični Mattew Wong
