10. februara je bio svetski dan pasulja.
Pasulji kod nas na placu uspevaju fantastično. U lokalnoj banci starog semena imam 7 sorti različitih pasulja. Tu ubrajam i Grah poljak, 4 stare autohtone sorte i 2 strane, francuska i turska. Toliko je rodilo prošle godine (od 4 sorte) da sam do novembra komila pasulj, pakovala i pohranjivala ga u sef.
„Prosto ko pasulj“ je naša izreka za nešto što se lako da rešiti i za šta nije potrebno akademsko obrazovanje i sposobnost. Istina, gajiti pasulj na „naš“ način je bilo jednostavno. U sezoni je dovoljno jedno ili dva prskanja protiv vaškica s mlekom i sodom bikarbonom. Mislim, možda bi moglo i bez toga, ovo je više po inerciji kad zaredjam plodoredom. Grah poljak svakako nema potrebe prskati ni sa čim. Negde sam čitala da pasulji traže neke silne litre vode. Kod nas nije tako. Iako delimično navodnjavan u julu i avgustu, pasulj bi trebalo možda samo zalivati kad je u cvatu. Posle više nema potrebe. Pa nije čudo da je njihov carbon footprint mali.
Možda pratite, pokret Slow Food je osnovao Slow Beans network okupljajući farmere, kuvare i aktiviste za bolje sutra koji će se brinuti o mahunarkama u budućnosti. Od svih održivih pokreta, ovaj mi je najinteresantniji.
10. februara je 160 najvećih kulinara Italije uvrstilo mahunarke (tu se ubrajaju graškovi, sočiva i leblebije) u svoje menije, a u Kataloniji, u mom omiljenom Sitges-u, je bio sastanak svetskih šefova kuhinja koji su kuvali svoje tradicionalna jela od pasulja, delili svoje recepte i znanja.
Pasulji su bogati proteinima, i ako ne jedete meso oni su izvrsna zamena. U isto vreme oni hrane zemlju, vezuju nitorgen i fosfor za crnicu. Pa nije čudo da je tema ovogodišnjeg dana pasulja: Hrani zemljište i ljude!