Na izložbi “Čitanje boja” u Etnografskom muzeju u Beogradu, učim o organskim, prirodnim bojama za vunu, konoplju i lan. Onim bojama koje su se koristile kroz ceo stari vek sve dok nisu došle industrijske. U Srbiji se ova tradicija zadržala sve do polovine 20. veka, dok je bilo znanja. Najlepši pirotski ćilimi, nošnje, ali i tkanine koje su se koristile u svakodnevnoj upotrebi, tkane su od vune bojene u crnom luku, dudu, koprivi.
Zelena boja dolazi od lista breskve, lipe, kore drveta cer, od dunje.
Crvena od šljive, broći, od vaši krmez (da i od insekata!), od kane koju su uvozili.
Crna od oraha, jasena, jove, vranilove trave – divljeg origana. Smedja od tih sličnih biljaka ali s kraćim potapanjem i kuvanjem.
Predivna plava od biljke indigo (čivit) i od biljke sač ili sinj.
Žuta od šafrana, jabuke, majske ruže.
Od povrća za bojenje koristio se pasulj, zelena paprika i lukovina, a od trava i čajeva kamilica, gavez, kopriva, detelina.
Da bi boja bila postojana koristili su fiksire od mokraće, maje, raso od kiselog kupusa, plavi kamen, sirće, so i drugo, zavisno od alkalne ili kisele osnove, mislim (?).
Autori izložbe pričaju o asocijacijama koje boje izazivaju prema našoj tradiciji. Pa je tako crvena uvek podsećala na zdravlje, radost, slavlje, ljubav, ali i na slobodu, upozorenje, opasnost. Zelena na nepostojanost, promenljivost, prolaznost, detinjstvo. I dok priča priču smenjuje, od male postavke postade velika i značajna.
U muzeju nas je 3. Dvoje stranaca i ja. Sramota me je da priznam ali tek sad sam prvi put ušla u Etnografski muzej da ga obidjem temeljno. Puno pričam s mladim ljudima i shvatam da interesovanje za neke stvari dolazi kasno u životu. Iskustvo, putovanja i slobodno vreme su potrebni faktori da bi čovek mogao da prepozna lepotu i tamo gde se ona ne podrazumeva. A neko mi skoro reče da su prava ledja, ljubazan osmeh i divlje srce potrebni da bi se živelo kako želiš.
Golubije plava od duda 🙂 (plus malo plavog kamena i 30 minuta kuvanja)
