Kao i u pripovetci Petra Kočića, i kod nas na njivi jazavac je pojeo sav kukuruz. Ostalo 4 dobra klipa! ☹
Ali pre nego što ga pošaljemo u “Zenicu u zatvor”, što je verovatno najsmešnjiji detalj pripovetke, da ispričam svoju priču.
Čitam magičnu knjigu Vladimira Megre, „Anastasija“ i pripovedač kaže, parafraziram: Bar nekoliko puta u toku godine pojedite svoj hleb, onaj koji ste podgajili od zrna. Sedim na moru i razmišljam da li ću imati 5 ili 10 kg kukuruznog brašna kad ga sameljem?!?! 😊
Ali ptice i neko „čudovište“, koje polegne stabljike i onda oglodje mlade klipove, su devastirali zasade. Dragana mi govori da je to neko „pašče“, i ja je baš ne razumem, mislim kuče. Ali Stoja mi je danas to bolje objasnila. Nije pas, nego jazavac. Ove godine nisu rodile šljive (kao ni bilo koje drugo voće) u našem kraju, i jazavci nisu imali šta da jedu nego su razorili kukuruz u celom selu. ☹
Da sam to znala, onda bih svakako primenila najekološkiji mogući odbrambeni mehanizam, protiv jazavaca: muški urin. On je odličan da odbije ove napasnike zbog testosterona. Da sam samo znala za napast, spasila bih selo, jer u njemu ima dosta muškaraca a možda može i neka brkata žena da pripomogne.
Najlepše što sam naučila iz ovoga je da je svaka godina drugačija. Sledeće ću posaditi više kukuruza, da i u slučaju loše godine, i ja imam šta da gricnem.