Kao sve priče s happy end-om i ova naša se završava venčanjem. 😊
U subotu ćemo oženiti Stojinog unuka Dejana. Tako je porasla šansa da će uskoro kod njih u kući živeti 4 generacije.
Ali pre toga dugujem vam priču o ukusu i mirisu mojih proizvoda. Pokupila sam paradajz 7. put ove sezone. Nije bilo slane pa ćemo sopstveni jesti i preradjivati još neko vreme. Volovsko srce je, pored odličnog roda, dao i prefinjeni ukus davno zaboravljenog vremena. Njegova untrašnjost je roze čak i tamo gde spolja nije sasvim zreo, mekan je i sladak i bolji od Jabučara.
Vrlo je ukusan i crveni pasulj koji sam konačno prvi put skuvala. Za 2 godine smo ga dovoljno umnožili da možemo da ga spremamo. Prinos ovog pasulja je znatno manji od Crne kornjače, ali mu je ukus dragoceniji, zrno je kompaktno čak i kad je skuvano, ne raspada se.
Ali mozda najvažnije i svakako najlepše što nam se desilo ove sezone su plodovi „blagorodnog oraha Evgenija“ koga smo otac Dalibor i ja krstili u aprilu i koji do sad nikad nije radjao. To koliko je otac glasno pevao i ja koja sam za njim nosila vodicu po celom placu, nije mera roda, jer rodilo je skromno ove godine, ali biće…, svega će biti.
