Putujem više nego što sam planirala ovog leta. Usput nailazim na mnogo lepote i samoće. Možda zato što te dve stvari nekako idu zajedno. Moji prijatelji, poznanici, samci, udovice, razvedeni, starci po zabitim brdskim selima, i sve više onih u vezama i brakovima, osećaju se usamljeno. Ponekad mi pričaju o tome a ponekad pričajući o svojim problemima ne prepoznaju da su usamljeni i da je to srž njihovih patnji. Retki su oni koji dobro podnose samoću.
Ima li leka za usamljenost?
Ne Vukovom brdu na Kamenoj gori, preko 4 veka stoji jedan usamljeni bor. 😊 Kažu za njega Stari bor, Sveti bor, Bor želja. Visok 13 metara s krošnjom od 18, spada u nekoliko primeraka najstarijih četinara u Zapadnoj Srbiji. Iz korena i stabla ove grdosije nikli su mali hrast i jedna smreka. Dokaz simbioze živog sveta i plemenitog organizma. Pre nekoliko godina ga je pogodio grom i ta ustreljena grana (stablo samo po sebi) je samo spušteno ispod trupa Starog bora, da stvara humus, bude stanište gljivama i ostalim bićima.
Smešten na proplanku, bez i jednog drugog drveta oko sebe, odoleva vekovima, vremenskim nepogodama i samoći. Ni ljudi mu nisu mogli ništa.
Usamljenost je ponekad posledica tuge. Ponekad je nečiji izbor. Ako nije vaš, dobar recept za ubijanje samoće je putovanje (jer učite o lepotama), a još bolji – putovanje peške. Pešačenje je najbolji zen u prirodi. O pešačenju kao meditaciji pišem uskoro. 😊
