Postoji zrnce prirode u srcu Beograda. To je mala ali interesantna Botanička bašta “Jevremovac”.
Ne posećujem je dovoljno često iako živim na korak od nje. U njoj nemam dovoljno prirode. Treba mi više i zato provodim veći deo godine na Motici. Motika je priroda. Ona nije sputana kao ova, botanička, omedjana ogradom i za koju morate da platite ulaznicu da je obidjete. Razumem ulaznicu, treba održavati gradsku baštu.
Odem danas jer je budjenje proleća a bašte su tad najlepše. Tad je sve u začetku i ogoljeno. Volim kad su stvari ogoljene, bolje se vidi njihova suština.
I sve je skoro isto kao pre nekog vremena kad sam bila poslednji put, osim što nema više starih bukvi na jednom od centralnih platoa. Posečene, uklonjene, možda su bile bolesne, možda se pravi prostor za neke nove sadnice, možda su pretvorene u nečiji pisaći sto ili u nove klupe u parku.
Pomislim šta su sve te bukve videle, kojim susretima i rastancima su svedočile, koji Beograd su one hladile i koje generacije ispratile.
Na sreću, Kineska visterija, Pampa trave i trostruki Ginko su i dalje tu jer nemaju kuda da odu.
Botanička bašta u Beogradu je jedna nežna priča u jednom surovom gradu.
Hrast lužnjak, 150 godina star, bio tu pre nego što je bašta osnovana (love)
