Vraćam se sa Zlatibora. Možda znate da na putu koji prolazi pored Bele zemlje svaki dan stoji jedan kamiončić i čikica koji prodaje jabuke. Piše: Neprskana Budimka. Pre nekoliko godina sam kupila jedan džakčić. Nismo mogli dovoljno brzo da ih pojedemo pa sam pola bacila. ☹
Sad stanem pored i pridjem da pitam pošto su jabuke. Ima 4, 5 raznih sorti. Kaže čikica sve su 1000 din džak. Ne treba mi 10 kg već bih one tamne velike Kožare kojih ima samo 2 kg u džaku. Pitam koja je njihova cena, kaže isto: 1000 din. Mislim da ne razumem. Tu se još malo gnjavim s čičicom preispitujući cenu od 500 din za kilogram Kožara. Kaže on: Juče je ovde prošao jedan mladić i kaže: „Daj mi najbolje Kožare koje imaš.“ 😊 I plati tu cenu za kilogram. I ja pitam jel bio u crnom Audiju i s devojkom pored. Čičica me gleda, kao ne razume.
I onda ne bih te a ni bilo koje druge čičine jabuke. Razmišljam kako je Zlatibor proširio svoje lepljive pipke i ostavio trag i na okolnim mestima i ljudima.
