Mislila sam da se to drugima dogadja. Do pre neki dan.
Prošle godine nam je paradajz jako lepo uspeo i nismo imali nikakvih briga oko njega. Ove godine je pomahnitao, rodio kao lud ali i počeo naglo da truli. Plamenjača. Čitam malo o toj bolesti i konstatujem da sam napravila nekoliko grešaka koje su dovele do nje.
Za razliku od prošle godine, ove godine sam sadila paradajz u redovima 4×5 struka rasada. Jedan red za drugim. To sam radila da bi mi u septembru bilo lakše da ga prekrivam najlonom noću. Nikad ih ne treba saditi red za redom, već ostaviti dovoljno prostora da vetrovi duvaju i prave promaju i ventiliraju prostor.
Nisam malčirala zemljište. Pored onih glavnih karakteristika koje seno i slama pružaju kod pokrivanja useva, kod paradajza je važno i to što smanjuje temperaturu vazduha u podnožju biljke. Kad nakon pljuskova ugreje sunce tlo se jako zagreje i emituje paru, što plemenjača najviše voli. Voli i hladna jutra, a kod nas na planini je već ispod 10 stepeni noću.
Iako sam odsekla gomilu listova i oslobodila biljke da zru, mislim da nisam podsekla dovoljno listova koji su u kontaktu sa zemljom. Oni prenose vlagu na ostatak biljke i omogućavaju truljenje.
Šta sam uopšte dobro uradila s paradajzom ove godine?
Našla sam fantastičan rasad; stare proverene sorte, koje uvek radjaju. Zalivala sam ga i prehranjivala koliko je trebalo. Prskala sodombikarbonom i rastvorom mleka. Negovala, čuvala i radovala mu se, što je jedan od važnih uslova da bilo šta rodi.
Dok vozim razmišljam, imam još mnogo da učim i da više slušam Stoju. 😊
nešto što sam sinoć uspela da spasim, uberem na vreme i stavim na prozor da zri dalje (love)
