Kažem sebi nije ti ta priča još zrela. Ali nešto mi ne da mira pa moram brzo da je ispričam.
Baš kad sam se spremala da napišem onu obećanu priču o pešačenju kao meditaciji, odem s ekipom na Prokletije. Da pešačim, penjem ali i da testiram svoju izdržljivost, skromnost, hrabrost, snagu, kondiciju. Spremala sam se 3 meseca za ovakav jedan put. Vežbala.
Kad dodje taj trenutak i krenemo da prelazimo visinsku razliku od 1200 metara, budem spora, penjem uz velike napore, ne vidim lepotu oko sebe, ne uživam, ne berem borovnice. Ipak, popnem Maja Podgojs 2021m visine. I mislim sad će biti lakše, popela sam, spustiću.
Onda se desi nešto za šta posle svega ne može da se kaže: Dešava se.
Vodič odluči da krene nepoznatom stazom. I krene da nas spušta nekoliko stotina metara jednom strmom, kamenitom i kao levak padinom. Padam, kotrljam se usput, vidim šarkicu pored velikog kamena na koji bih da stanem, povremo iskrenem nogu jer je trava toliko visoka i pokriva kamenje ispod, ali idem, guram, noge izdržavaju, pravim pauzu, prave i drugi. Onda negde oko 3 popodne kad smo već 8 sati „na stazi“, stignemo do kraja ispod kog je samo litica. Selo je daleko ispod nas i vidi se, ali mi smo još mnogo visoko.
U tom trenutku, sedeći u travi s liticom ispod i nepreglednim brdom koje sam upravo spustila iznad mene, znam da na tu stranu, nazad, danas više nećemo moći. I ako je do tog momenta to bilo planinarenje, pešačenje, meditacija, više nije. Ali grupišemo se, hrabrimo, bodrimo, pričamo, pomažemo i kao neki beloglavi supovi visimo sa ispusta u stenama. Razni ljudi me drže za ruku i to je jedini dobar osećaj.
I onda još 6 sati spuštamo liticu konopcem, spuštamo sipar, šiblje i zarasle livade, i kad padne noć udjemo u šumu. 13. i 14. sat tad predstavljaju više od izazova. I spustu nema kraja.
Znam tačno o čemu sam mislila u tim satima, odluke koje sam donela, obećanja koja sam sebi dala.
Kad dodjem u sobu, posle 14 sati pešačenja, i uključim internet, srećna sam iako rat u Ukrajini još traje, ekonomska situacija sve lošija, cene kvadrata padaju, a komšinica s 4. sprata opet serucka. Jer u životu će uvek biti nekih prokletija.
photo courtesy Čeda Savković
To je moja kumica. Zena ,,stena,,. Nasmejana i kad situacija zahteva drugaciji prilaz. Strah prodje,a cinjenica da je savladan,kao medalja,ostane i greje dusu na mestima gde je hladna.
Ja bih bila ponosna❤