O strahu

Kažem sebi nije ti ta priča još zrela. Ali nešto mi ne da mira pa moram brzo da je ispričam.

Baš kad sam se spremala da napišem onu obećanu priču o pešačenju kao meditaciji, odem s ekipom na Prokletije. Da pešačim, penjem ali i da testiram svoju izdržljivost, skromnost, hrabrost, snagu, kondiciju. Spremala sam se 3 meseca za ovakav jedan put. Vežbala.

Kad dodje taj trenutak i krenemo da prelazimo visinsku razliku od 1200 metara, budem spora, penjem uz velike napore, ne vidim lepotu oko sebe, ne uživam, ne berem borovnice. Ipak, popnem Maja Podgojs 2021m visine. I mislim sad će biti lakše, popela sam, spustiću.

Onda se desi nešto za šta posle svega ne može da se kaže: Dešava se.

Vodič odluči da krene nepoznatom stazom. I krene da nas spušta nekoliko stotina metara jednom strmom, kamenitom i kao levak padinom. Padam, kotrljam se usput, vidim šarkicu pored velikog kamena na koji bih da stanem, povremo iskrenem nogu jer je trava toliko visoka i pokriva kamenje ispod, ali idem, guram, noge izdržavaju, pravim pauzu, prave i drugi. Onda negde oko 3 popodne kad smo već 8 sati „na stazi“, stignemo do kraja ispod kog je samo litica. Selo je daleko ispod nas i vidi se, ali mi smo još mnogo visoko.

U tom trenutku, sedeći u travi s liticom ispod i nepreglednim brdom koje sam upravo spustila iznad mene, znam da na tu stranu, nazad, danas više nećemo moći. I ako je do tog momenta to bilo planinarenje, pešačenje, meditacija, više nije. Ali grupišemo se, hrabrimo, bodrimo, pričamo, pomažemo i kao neki beloglavi supovi visimo sa ispusta u stenama. Razni ljudi me drže za ruku i to je jedini dobar osećaj.

I onda još 6 sati spuštamo liticu konopcem, spuštamo sipar, šiblje i zarasle livade, i kad padne noć udjemo u šumu. 13. i 14. sat tad predstavljaju više od izazova. I spustu nema kraja.

Znam tačno o čemu sam mislila u tim satima, odluke koje sam donela, obećanja koja sam sebi dala.

Kad dodjem u sobu, posle 14 sati pešačenja, i uključim internet, srećna sam iako rat u Ukrajini još traje, ekonomska situacija sve lošija, cene kvadrata padaju, a komšinica s 4. sprata opet serucka. Jer u životu će uvek biti nekih prokletija.  

photo courtesy Čeda Savković

One thought on “O strahu

  1. To je moja kumica. Zena ,,stena,,. Nasmejana i kad situacija zahteva drugaciji prilaz. Strah prodje,a cinjenica da je savladan,kao medalja,ostane i greje dusu na mestima gde je hladna.
    Ja bih bila ponosna❤

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *