Pešačimo tako, pao već 10ti kilometar i imamo još pola toga. I cela šuma miriše na majčinu dušicu. Svesna sam mirisa ali nisam svesna da i drugi oko mene razmišljalju o njemu sve dok jedna osoba ne kaže: Uh što miriše, šta je ovo? I u glas nas dvoje kažemo: majčina dušica.
Taj čaj pijem poslednjih godina i na Durmitoru i na Tari i u Beogradu. Čaj je divan ali to što ga pijem je lična drama. Pre nekoliko godina mi je majka rekla da sam njena dušica. I zato pijem taj čaj i berem tu biljku. I sad, kad mame više nema, samo sam „dušica“ iako bih najviše da budem majčina. ☹