Mnogo je bilo raznih priča u mojim blogovima. Pripovedala sam o početcima, učenju, ljudima koje sam sretala, delila sam iskustvo, iznosila stavove, zabavljala, ali najviše od svega sam vam pisala o svojoj zemlji. Onoj, crnoj i vlažnoj.
Provela sam godinu dana na zemlji. Na onoj najskupljoj. Skoro potpuno bez „tehnološkog narcizma i organizacione grandioznost“. To je jedna od promena u mom životu. Jer dolazeći iz jedne od najvećih korporacija na svetu, tehnologija mi je nekad bila važna.
Čitam ovih dana šta može da nam se desi ako samo jedna karika u lancu tehnologije posustane. I nemamo još iskustva s takvim situacijama, ne vozimo električna kola, na oremo traktorima koji prave GPS brazde i ne koristimo satelite da bi nam rekli kad da zalivamo zemlju i useve. Prosto, ima stvari koje ne moraju da budu „na dugme“. Može se još uvek bez gadget-a za poljoprivredu, bez pesticida, bez teške mašinerije, bez „aviona i kamiona“.
Jer suština je da svako od nas posadi samo onoliko koliko mu treba za život.
A za to je potrebno samo malo zemlje.
