Su najlepše koze koje sam videla. Njihova kestenjasta dlaka na suncu izgleda kao da je od svile.
Nalazim se kod Stanojčića na njihovom organskom imanju u Pearu na Tari. Sertifikovani su za organsku proizvodnju pilića i kozica. Od njih kupujem jaja, jako mladi koziji sir i ponekog „petlića za u supu“.
I domaćini su ljubazni i kuvaju mi kafu uvek kad dodjem i sedimo u njihovom dvorištu jer jesen je zlatna i temperatura na suncu je ona kojoj se ne može odoleti.
Gordana mi priča kako su ovaj kraj spasili od oluje i grada. Kaže da nije bilo godine da im letina nije bila desetkovana od strašnih letnjih padavina. Poslednjih godina ih nesreća, čak i kad se oblaci jako navuku, zaobilazi.
Kaže da je nekada u selu bila crkvica posvećena Svetoj Trojici, crkva a ni temelji ne postoje već jako dugo, ali u bivšoj porti je ostalo jedno šuplje deblo drveta koje se više ne da prepoznati.
Od pre nekoliko godina meštani slave svoju seosku preslavu uz tu koru i uz taj ostatak nečega što je ranije bilo stablo. Iznesu stolove, svako od njih donese po nešto i dodje sveštenik.
Svetu Trojicu, čudesnog Rubljova sam videla u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi, srednjevekovno umetničko delo, jedna od najlepših starozavetnih biblijskih scena, „ikona nad ikonama“. Na njoj je sve svedeno a suština nije narušena. Jer suština je u tom Jednom.
