Priče me pronalaze često. Češće nego što stignem da ih zapišem.
Ova je od prošle nedelje kad sam u razmaku od nekoliko dana posetila kinesku robnu kuću dva puta. 😊 I ja, kao i svi drugi u ovoj zemlji ponekad pazarim kod Kineza. I mala deca kod nas znaju da kod njih ima sve da se nadje. Oni nam već godinama prodaju i što nam treba i što nam ne treba. Uglavnom ovo drugo.
Odem da kupim šnale za kosu, one od 100 din, velike, da moja šuma može da stane u pundju. I na kasi pored jednog mladjeg čoveka stoji jedna mnogo sretna mala devojčica od 6, 7 godina koja mu pomaže oko pakovanja. Obučena je kao princeza u roze haljinici od tila s aplikacijama od štrasa. I ne razumem šta mu govori ali vidim da je toliko ushićena da moram da pitam o čemu se radi. Kažem: “Jel si na raspustu?” Ona pogleda u čoveka da joj prevede, a on mi kaže: “Ne razume”. Ja: “Ne ide u srpsku školu?” A on kaže da je juče došla iz Kine u posetu na raspust kod njega. Ne pitam ništa više, pretpostavljam da su otac i ćerka, odgovaralo bi po godinama ali i ako nisu, njihova radost i sreća su zarazni.
Dodjem tri dana kasnije, po “kuhinjsku spravicu za pravljenje špageta od tikvica” a na sred radnje ta ista devojčica, sad u beloj princeza haljinici igra s onim čovekom, smeje se, vrti u krug, skače u njegovo naručje i kao da ona radost od pre neki dan još nije iščezla. Kupci ih zaobilaze, nose svoje stvari na kasu i kao da ih ne vide. A teško je ne videti njihov svet. On je tu u tom suterenu, pod neonskim sijalicama, uz miris prodornog naftalina. Biće to leto za pamćenje.
Možemo da volimo ovdašnju imigraciju i da ih ne volimo, ali njihova odricanja i cena koju plaćaju za svoje živote ovde, kao i svuda u svetu, je nesumljiva.
sakrila se
