U Trpejci, ribarskom selu u jugozapadnoj Makedoniji, na obali Ohridskog jezera jedemo crvenu pastrmku. Nije divlja ali je savršena. I uz nju naručili „naforu“, makedonske bruskete s alevom paprikom i rendanim kačkavaljem, salatu od plavog patlidžana (koji nije još bio dovoljno zreo) i Makalo, sos od belog luka za koji smo se otimali u Amsterdamu kod jednog Makedonca u kafani. Tu smo još za neke sitne pare sedeli celo popodne, slušali „Ohridske legende“ sa susednih stolova 😊 i plivali u hladnoj ali divnoj vodi, što sve zajedno nema cenu.
U Makedoniji sam u izvidnici. Tragam za autohtonim sortama povrća, žitarica ali i vina i ribe. Obilazim sela i gradove, kao što sam to pre nekoliko godina radila u Hercegovini. Pojedena od Albanaca na zapadu i oduvek pokorena od Bugara na istoku, Makedoniji jedino još ostaje da nam na autoputevima na pravcu od 120km 6 puta naplati po 1 euro putarinu, tako da svaka naseobina uzme svoj harač(ić). Pošto pomalo ispizduckam na graničare i putare, i ustanovim da albanska sela ništa ne gaje (za jelo, jel te), te noći pijem najbolje „domaće“ vino, jedan, neki, crveni, Kamnik.
Nigde na svetu se ne služi tako kvalitetno domaće, vino kuće, kao u Makedoniji, čini mi se. I ništa mi nije jasno, ova vinarija ima mnogo veliku selekciju sorti groždja od kojih „mućka“ svoja cuvée vina, i ne pitam, ne mogu više da pitam, umorila sam se i ja, i samo se prepustim.
Sutradan na subotnjoj pijaci u jednom osrednjem gradu kupim pasulj Tetovac i kupim najdivniji, beli, kao Biljanino platno, Kočanski pirinač koji nisam jela 40 godina. I te dve stare makedonske vrste nosim kući.
A u Grčkoj sam jela ovo.
