Nisam nikad čula za ovu začinsku i lekovitu biljku. To je verovatno zato što je nestala sa starim civilizacijama Rima i Grčke. Poslednji zapis o njoj je iz 6. veka. Gajila se na malom prostoru današnje severno-istočne Libije, deo koji je prvo bio grčka a onda i rimska kolonija. Kažu da se vrednost ove biljke merila zlatom.
To kako je izgledala najbolje se vidi na antičkim novčićima a kakav ukus je imala, samo se nagadja. Kažu naši savremenici da je verovatno imala ukus koji podseća na komorač i da joj važnost koju beli luk danas ima u svetskoj kuhinji, nije ni do kolena. Da je moć i cena ovog afrodizijaka i leka bila takva da se trgovala na crnim berzama i na brodovima koji su plovili istočnim Mediteranom.
Ali možda najvažnije pitanje za nas danas je kako je nestala i šta možemo iz toga da naučimo.
Tu se mišljenja naučnika razlikuju. Neki kažu da je nestala jer se previše eksploatisala, da je stoka previše pasla, da je bila divlja i da nije mogla da se kultiviše i gaji na organizovanim gazdinstvima.
A ima i onih koji tvrde da možda čak i nije nestala, da možda može da se nadje po nekim selima u primorskoj Turskoj, pored mora u Libanu i Libiji, u ogradjenim voćnacima zabačenih i izolovanih sela ali da je niko više ne traži jer se ukus za hranu modernog čoveka promenio. I da ono što smo nekad jeli, danas više ne jedemo.
Kaže Galen, grčki lekar i filozof (2. vek naše ere), čije teorije su imale uticaj na modernu medicinu dugi niz vekova, da lavovi i medvedi nisu tako dobra hrana kao divlje svinje. Medvedje meso mora da se kuva čak dva puta. 😊
