Pričali smo o zemljištu, o semenu, o vremenskim prilikama, o organskoj proizvodnji, o ljudima koji rade na zemlji i onim drugim koji uživaju u plodovima tog rada. Ali nikako nismo pričali o vodi. Voda se nekako podrazumevala.
Ali voda se ne podrazumeva čak ni tamo gde je ima u izobilju. Neće ni u budućnosti. Ustvari, voda se nikako neće podrazumevati.
Kad sam bila u Bostonu, na MIT-ju pre 15 godina, bila sam svedok predavanju o vodi. Amerikanci umeju da sagledaju budućnost. Oni su tad još znali da se ni hrana a ni voda ne podrazumevaju.
U našem kraju kažu: Zabiješ ašov i poteče voda. I kažu seoska voda se ne plaća. I još neke stvari kažu ali ustvari nije baš tako.
Iako u našem selu ima vode sa raznih izvora, neki od njih su izdašni i ne presušuju ni po letnjim vrelinama, ipak je infrastruktura loša, proces priključivanja na vodovod komplikovan a priče koje seljaci pripovedaju o vodi su kao epske pesme.
2025., kaže država, sve seoske vode moraju da udju u posed lokalnih vodovodnih preduzeća, da oni njima gazduju. Pa kad se budu hlorisale, onda lokalna organska gazdinstva mogu samo da kopaju svoje bunare dok i to ne bude zabranjeno.
