Pošto na graničnom prelazu čekamo do iznemoglosti, ne stižemo na početak utakmice Srbija-Italija (da, onu koju smo izgubili). Pa odlučujemo da usput stanemo u kafani pored puta da odgledamo bar 2. poluvreme. Računamo da nismo u istoj bili 10 godina. Unutra gužva oko televizora. I skoro je sve isto, ono crno veliko ognjište na sred kafane je i dalje tu i dalje krčka razne stvari. Uzimam svadbarski kupus. Napolju je 12 stepeni i čini mi se da ima smisla. I bio divan, pun celog zrna bibera i lovora i raznog mesa, ali možda najvažnije, kupus nije bio raskuvan.
I dok razmenjujem pogled izmedju TV-a i tanjira, skoro se zagrcnem kad dignem glavu i ustanovim da je gazda za 10 godina napravio pravu malu botaničku baštu od restorana. Tropske i ostale kućne biljke bujaju pored velikih staklenih površina. Palme se njišu kad neko prodje pored njih. Veliki i zdravi listovi nepoznatih biljaka blistaju na suncu koje sa svih strana ulazi u restoran. Kupus mnogi dobro spremaju u Srbiji ali je malo ovakvih zelenih oaza.
