Marko živi u zaseoku na granici s Nacionalnim parkom Tara. On je rodjak mog muža i zato sam krenula da ga posetim. A htela sam i ponešto da ga pitam u vezi s drvećem i šumom. I dok crkavam od straha da će moj SUV popustiti pod oštrim makadamom lokalnih puteva, ne mogu da ne primetim lepotu svuda okolo. Zanosna je i teško je odoleti ovom delu sveta.
Divljina je ovde pripitomljena na junskom popodnevnom suncu i svidjaju mi se grobna mesta srećnika koji su na svojim njivama ostavili kosti (bukvalno).
Marko ne savetuje mnogo, pokazuje mi svoje hektare koje prelazimo kolima. Kad ga pitam za zmije, on kaze: “Najbolje ti je da imaš neke čizmice.” (imam 😊) I onda mi kaže da je 9. aprila na šumskom putu koji vodi ka njegovoj kući i gde čuva ovce, video kako se pare poskok i šarka. (love)