Spemam se za Beograd već danima. Ali vremenske prilike mi ne daju da idem „kući“.
Jesen se rasplamsava. Ruj je svuda po kamenitim padinama i obroncima. Temperature ljudske. Tara potpuno nestvarna. Možda najlepša kad padne sumrak i temperature postanu skoro zimske. Ostala sam da pešačim, dugo ispijam kafu na suncu, kupujem paprike na zelenoj pijaci (koje su slatke) i razmišljam o sledećim koracima.
Šta sam naučila ove godine?
- Da je život samo jedan, ipak.
- Da je ostati bez oba roditelja neproporcijalno teže nego ostati bez jednog.
- Da su trud i rad potreban ali ne i dovoljan uslov da bi nam sve uspelo na njivici.
- Da je osnaživati ženu na selu moguće samo ako je ona osvešćena.
- Da tip koji treba da dodje da popravi kapiju ne dolazi 11 meseci.
- Da je kupiti rasad paradajza lakše nego odgajiti paradajz od semena (a ponekad i kvalitetnije).
- Da visinska razlika definitivno ne predstavlja problem za kvalitet povrća.
- Da seme ne treba da poklanjaš uzalud i svakome.
I još ponešto. Ali nije baš sve za ovu listu. 😊
Blagorodni Evgenije
