Odem juče do kamenoloma da uzmem džakčić kamene prašine. Mislim, tri nedelje kiše, da bacim malo prašine da se izvuče vlaga. I danas s Draganom krenem da sadim preostale semenke: Lufa (sundjer tikva), Hokaido (bundevice) i dve sorte paradajza. I ustanovimo da i pored toga što je danima padala kiša, kod nas je zemlja baš onoliko vlažna koliko je potrebno za sadjenje i za rast. To je ono što smo naučili prošle godine: ne poplava, već suša je naš problem.
Prskale, sadile, okopavale i kopale. Motika je baš imala šta da radi danas. Korov nikao na sve strane. „Zatravnilo“, kaže Dragana. I prskale rastvorom joda da sprečimo štetočine.
Na samoniklom krompiru (ona dva koja nisam iskopala prošle godine 😊) lepe se Zlatice. Moji najveći neprijatelji. 😊
I tako, jedva dočekale kafu iako je već bilo vreme ručku.
