Nekako mi se to prečesto dešava. Nasledjujem grobna mesta. Ne formalno nego onako, sklope se kockice i ja počnem da se brinem o još jednom mestu gde je neko sahranjen. Talična sam za grobna mesta. 
Juče odem da posetim svoje roditelje. A na mestu ispod njihovog kolumbarijuma sahranjena neka Katarina. Doživela duboku starost. I dok tako razgledam komšije svojih roditelja pridje mi jedna starica u divnom svetlo plavom kaputiću s krznenom kragnom i zamoli me da joj pomognem da ispred Katarine zapalimo sveću. I tako reč po reč, kaže mi da joj je to sestra, da se ubila. Pitam kako sa 91 godinom. I čujem tužan kraj jednog života. Ne, nije mislila da je preterala i mogla je još da živi ali su je unuk i sin iselili iz stana, hteli da je šalju u dom i noć pre nego što su je odveli, ona se opila opijatima a onda i umrla u bolnici. I plačem s Natalijom (jer tako se zove sestra koja mi sve ovo priča i koja ima 95 godina) više nego što plačem za svojim roditeljima. I kaže mi Natalija, tu će i ona jednog dana pored Katarine i kad ja dolazim kod svojih roditelja možda mogu malo da pogledam da je sve u redu i sa njihovim grobnim mestom. (love)
Dirljivo.