I takoo… prošla je godina setve i žetve. I kao i sve prethodne, vreme je proletelo.
Ove godine sam uz pomoć svoje okoline došla do sledećih spoznaja:
- Kad ti kažu da, ne misle uvek da
- Kad ti kažu ne znam, skoro uvek znaju ali neće da kažu
- Kad misliš da je stvar gotova, ona često nije
- Kad misliš da sve propada, ono negde, u tajnosti radja novi početak
- Baviti se zemljoradnjom je teško i lako u isto vreme
- Uzgojiti bilo šta, a naročito plod, je nestvarno iskustvo
- Svako može da gaji povrće
- Gajiti ukrasno bilje nije isto kao i gajiti povrće – principi su različiti
- Suša je čovekov najgori neprijatelj, gora je od poplava i grada
- Posaditi drvo je mnogo lep osećaj, a posaditi dva, je nebeski
- U budućnosti ću probati da kupujem samo povrće i voće koje je tog momenta sezonsko
- Naručivaću s organskih poljoprivrednih gazdinstava jer njihovi plodovi nemaju cenu
- Priroda je najveće bogatsvo koje imamo i najbolja škola života
- Čovek je zaista kovač svoje sreće i dovoljan faktor promene
Da li sam morala da posadim baštu da bih shvatila neke od ovih stvari? Možda i nisam. Možda sam neke od njih znala ranije ali ih nisam dobro razumela. Možda je trebalo ponoviti neke greške. Možda je samo bilo vreme za Motiku.
