Prošle godine sam se upoznavala sa Srbijom. Za 6 meseci sam prevezla 8000 km po zemlji i videla više nego za ceo život pre toga.
Jedan dugačak vikend koji sam napravila s potpuno nepoznatim ljudima, mi je ostao u najupečatljivijem sećanju. Išla sam u Niš, Leskovac i Vranje i pela Kukavicu i Besnu Kobilu (nije neki podvig, ali je priroda nestvarna) i u tom obilasku provela celo jedno prepodne u Vučju.
To je selo ispod Leskovca. Nekad ozbiljni tekstilni centar, znam jer mi je otac često išao u Vučje, da poseti fabrike tekstila, vodio kupce, strance i seća se jednog bogatog kraja. Iz te perspektive stižem, parkiram, ne verujem, sve izgleda napušteno i tužno. Toliko da se i sad, godinu dana posle, sećam te tuge. I dok me Narodni muzej u Leskovcu obraduje, toliko me Hidrocentrala u Vučju (druga po starosti u Evropi, 3 godine mladja od one prve u Užicu) ostavlja po kiši u jednom mnogo teškom stanju. To stanje je takvo da onda celo veče, posle u Vranju, ne izlazim iz sobe jer teška je srpska provincija.
