Ne, nije to Marko iz ove priče.
Ovog drugog Marka srećem ispred crkve Svetog Marka na Tašmajdanu 4 sata pre nego što će ga autobus odvesti do Soluna i onda dalje do Hilandara na njegov, izgleda sad, put i prelaz izmedju svetovnog u duhovni svet. Za tu njegovu odluku sam saznala noćas dok se s prijateljima opraštao i pozdravljao.
O njegovom razmišljanju da postane monah sam znala ranije. I dok se mrak i zima spuštaju na gradove i sela, shvatam da me je njegova odluka ipak „strefila“.
Vodi me na ručak i priča mi o osećaju: Iako znaš za drugi put, i mnogo drugih puteva si isprobao, i nisi stranac u životu, taj jedan put ti se čini kao jedini koji ima smisla. To je taj osećaj.
O izborima, odlukama i osećanjima skoro da ne pišem. O njima ponekad pričam, pa i sa Markom. Ali pošto sam zbunjena, a atmosfera svečana, brzo se opraštam. I nema dalje, ostaje samo srećan put.
Fantastični Todor Mitrović
